Feugiat nulla facilisis at vero eros et curt accumsan et iusto odio dignissim qui blandit praesent luptatum zzril.
+ (123) 1800-453-1546
info@example.com

Related Posts

IN MEMORIAM – Ljiljan Đaković

Напустио нас је наш драги пријатељ и сарадник 

 

ЉИЉАН ЂАКОВИЋ

 

Изгубили смо пријатеља, једног од оснивача Националног Удружења за Клиничку исхрану Србије и дугогодишњег секретара и члана Управног одбора. Његов ентузијазам и посвећеност заједничком раду ће оставити неизбрисив траг у нама.

Напустио нас је Љиљан Ђаковић. Људина а нема два метра, нема ни преко сто килограма. А већи је био од таквих. Напустио нас је након предуге борбе са тешким противником. Болест је била јача од његове жеље за животом.

За оне који га нису и неће упознати, умро је још један човек, али не, овај је био посебан – отишао је човек какав се ретко рађа. Љиљан је носио име цвета. Судбински исправно јер љиљан је цвет који означава много тога, попут милосрђа, лепоте, безусловне љубави, бескрајне доброте. Све слике нашег Љиљана.

Када нам оде неко драг, све одједном стане, заустави се и подсети на пролазност, на године које су прошле и које ће проћи, неумитно. Изгубили смо дивног пријатеља, до краја неуморног борца који се преко 40 година борио са Crohn-овом болешћу која је у његовом случају била гора и од карцинома. Пребродио је бројне операције, инфекције, инфаркт и завршио на дијализи. Остао је ускраћен безбрижне младости и одрастања. Али и поред тога није никада говорио не могу, није никада одустајао. Имао је и претешки терет ране младости оптерећен прераним губитком рођеног брата и оца. Али ни тада није одустајао. И налазио је снаге да све даје за мајку Љубицу, супругу Драгану, сина Стефана и ћерку Теодору и плус за све нас. Покренуо је удружење оболелих од Crohn-ове болести, опет са идејом да помогне другима. Једноставно човек који се давао другима цео живот. А живот му није враћао. Нимало, само га је црпео до последњег атома снаге.

Сви смо ми ходачи који иду кроз живот стиснутих руку са џеповима пуним наде, вере, љубави, али иза себе имамо сенку која нас прати, сенку којој не можемо умаћи. Понекад је заборавимо али она нас никада не напушта чак и када стежемо све боли и страхове. Кажу да је смрт саставни део живота. Није ми то велика утеха. Отишао је са Љиљаном и део мене. Отишао је на боље место, у једном правцу, у рај.

 

Дино Тарабар, Марина Панишић, Мирјана Антуновић, 

НУПЕНС

No Comments
Post a Comment
Name
E-mail
Website

20 − thirteen =